IZAZOVI I PRILIKE MLADOG MESECA U RAKU

IZAZOVI I PRILIKE MLADOG MESECA U RAKU

Nakon dugodnevnice- ulaska Sunca na 0˚ Raka i predstojećeg mladog meseca u Raku, koji nas na našem prostoru čeka 29.06., vreme i zadatak nam je da izbalansiramo ANAHATU- čakru koja se nalazi u predelu srca. Ovaj zadatak neće biti lak, jer u isto vreme iskušavamo težak tranzit Marsa u kvadratu sa Plutonom, a to je aspekt sa kojim se lako upada u osećaj bespomoćnosti, pri čemu, ako nismo sami skloni sadizmu i iživljavanju, obično tražimo krivce i  zlo u drugima.

Oni koji imaju nešto u znaku Raka mogu osetiti da su osetljiviji i da su emotivno pobuđeniji. Idealno bi bilo da vas ovo raznežuje i budi na ljubav, ali ne onu strastvenu ljubav i romansu, nego na ČISTU LJUBAV. Ljubav, koja podrazumeva da prihvatate sebe i druge. Da saosećate, ali ne i da ste žrtva svoje empatije. Da ste osetljivi, ali ne i bespomoćni i ranjeni usled toga. Rak (gde god da nam je u horoskopu) ume da bude emotivno zahtevan, dok god ne uspe da zagospodari svojim emocijama.

Čini mi se da je najvažnija lekcija koju pokušavam da naučim svoju decu, koja imaju Marsa u Raku, da upravljaju svojim emocijama. Suština lekcije je: MOJE EMOCIJE ZAVISE OD MENE. Ovu lekciju i većina odraslih ima problem da savlada. Niko nije kriv što se ti osećaš kako god da se osećaš. Čak iako verujete da neko ‘čini’ da se dobro osećate i to je korisno preispitati. Ako ni zbog čega, zbog formulacije. Možda ste našli pravu osobu sa kojom delite pretežno pozitivne emocije i to je super. Ali možda je vaše ‘redovno’ emotivno stanje drugačije i imate potrebu da se okružite osobama koje vas ‘krpe’ i ‘dižu’. To nije idealno. To je kao da vam neko baca pojas za spasavanje, umesto da naučite da plivate u svojim emocijama. Ako niste voljni da učite da plivate ne samo u mirnom moru, nego i u uzburkanom, ne možete ni znati šta MOŽETE. Dobra stvar je što u emocijama ne možete da se udavite, čak iako vam se tako čini, jer, možda, nesvesno nosite uverenje da emocija može da ubije. Ne može. Evo, kažem ja, koja imam Mesec u konjunkciji sa Plutonom, što mu negde dođe i ta simbolika.

Ključ je u tome da morate da nastavite da plivate i onda kada vam izgleda nepodnošljivo. To su samo emocije. Ništa to niste vi. To je samo oblak pun teških sećanja koje preozbiljno shvatamo. Kačimo se za sve ono što su ‘nam uradili’, čime svaki put iznova proklamujemo sopstvenu bespomoćnost. Moć tražimo spolja, umesto u sebi. U školi nas ne uče da svaki gubitak simbola naše spoljašnje materijalne moći (razmislite šta bi to bilo u vašem slučaju!) jeste blagoslov i prilika da se okrenemo ka unutra u potrazi za moći koja je u nama. Kao astrolog, imala sam priliku da čujem i priče koje su istinski traumatične i koje je teško isceliti. Neke stvari zaista deluju neoprostivo bolne. Osim što bi me, da budem iskrena, takva neka priča uvek navela da osećam zahvalnost što je mene ovaj put zaobišla, uvek sam pokušavala da shvatim zašto neke duše dolaze da iskuse toliku patnju… zar je to potrebno? Odgovor izgleda da imaju ljudi koji su nakon teških iskustava uspeli da izađu iz spirale mržnje, optuživanja i uloge žrtve. Jedna osoba je pod uticajem psihoaktivne supstance osetila ogromno saosećanje za bol svog mučitelja i sposobnost da oprosti. Ta sposobnost za oprost se, ipak, u svesnom stanju smanjila. Međutim, iako je teško dosegnuti nivo svesti sa koga je osoba u stanju da istinski oprosti onima koji su ih jako povredili, važna je spoznaja da je to jedini put koji vodi oslobođenju.  Nema osobođenja, ako nemate veru da ste moćno biće, čak iako ste nekada bili bespomoćni. Moja intuitivna pretpostavka je da što je veća bol koju u inkarnaciji iskušavamo, potencijalno je kraća prečica do unutrašnje moći. Takvo iskustvo je kao igra na sve ili ništa. Stavljamo sav ulog na jedan broj na ruletu, verujući da ćemo uspeti u svojoj evolutivnoj nameri.   

Nedavno sam čula jednog profesora kako priča o tome da je ova naša atomska stvarnost praktično anomalija u univerzumu. Da je univerzum 99.9% ustvari plazma koja je sačinjena uglavnom od protona, ako sam dobro zapamtila.

Duboko verujem da smo mi ljudi divljenja vredni. Kao duhovna bića ulazimo u iskustvo gde svakog momenta nešto rizikujemo. U atomskoj stvarnosti, u ovoj našoj 3D realnosti, posledice su plastične i drastične. Jedan sekund više ili manje može nas koštati života. Pre neki dan mi je klijentkinja ispričala svoje iskustvo koje je ostavilo jak utisak na mene. Bila je sa detetom u dvorištu zgrade i odjednom je čula prasak sličan gromu, pogledala je u vis i u momentu shvatila da nešto veliko pada ka njima. U milisekundi je njen mozak poželeo da pogleda ponovo da bi napravio zaključak šta je to, ali je instinkt bio jači, a on je poručio da ona taj luksuz nema. U milisekundi je pomislila da baci torbu koju je imala u ruci, ali ni to nije stigla da uradi. Osetila je takav nalet energije da je bukvalno poletela prema detetu. Nosila ga je jednom rukom uza stepenice, sve dok nije stigla do stana. Nije ni stigla da se uplaši, strah je nagrnuo tek kad je opasnost prošla i mozak zavrteo fatalni scenario.

Mislim da čovek teško prihvata rizik ove svoje egzistencije i stalno pokušava da predupredi taj rizik. Negde se, čini mi se, čovečanstvo stalno vrti oko prevencije rizika…prevencije bola…prevencije svega toga što nosi gustina i čvrstina naše realnosti. U međuvremenu se plašimo. U međuvremenu, osećamo se bespomoćni, jer atomska stvarnost nam daje dobre razloge da verujemo da jesmo.

Međutim, dok se tako bavimo strahovima, negujemo ljutnju i ogorčenost jer stvari nisu fer, živimo ‘na pola’, jer je opasno… propuštamo uživanje u lepotama ovog našeg atomskog života.

Možda u nekoj drugoj galaksiji je život lakši, ali niko ne pleše? Možda žive 1000 godina, ali nisu nikad vozili bicikl? Možda mi sami egzistiramo paralelno na nekom drugom mestu i gledamo saosećajno sebe ovde na Zemlji, razmišljajući: aman uživajte, blesavi, koga briga za te emocije i ko je upravu, biće vam žao kad se vratite što ste toliko vremena izgubili! I da…prihvatite da nam nije dato da sve shvatimo…baš zato što treba da naučimo da prihvatimo.